NAFTA ĆE IZAZVATI 3. SVETSKI RAT
1. Ako se prećutnim odobrenjem većine razvijenih zemalja, nastavi četrdesetogodišnja pljačka naftom, na zemlji će zavladati haos. Sve je počelo 1973. proglašenjem lažne „svetske energetske krize“, koja će 2008. izazvati „svetsku ekonomsku krizu“ – monstrum današnjice. Ona već šestu godinu na tržištu remeti tokove roba i kapitala, ako nastavi dalje, prerašće u opću političku krizu i izazvati treći svetski rat.
Naftni magnati, da bi zaprepastili svet 1973., povećali su cene nafte deset puta, 1000%, od 10 $/t nafte na 100 $/t. Bila je to velika laž i prevara, kojom su (do 2008.) 35 godina pljačkali i zaduživali ogromnu većinu zemalja, posebno onih koje nemaju sopstvene izvore nafte. Svet je „krizu“ prećutno prihvatio, jer su nemoralni „stručnjaci“, tvrdili da će do 2020. presahnuti izvori nafte i treba pripremiti nove vidove energije da je zamene.
Potrošnja nafte do 2010. u svetu nije smanjena, naprotiv, povećana je oko 23,4%, a u SAD iznad prosjeka, 38,5%. Novih vidova energije koje bi zamijenili naftu nema, osim malog broja vetro-generatora. Elaborati koje je ponudila nauka otkupljeni su i zaključani u trezore.
Posle 1973. godine, prvih pet godina cene nisu povećavane. U tih pet godina vodeće zapadne zemlje su menjale strukturu potrošnje energije, a multinacionalne kompanije ostvarile su povoljne, dugoročne koncesije u zemljama OPEC.
Posle toga cene drastično rastu. U 1979., ponovo za 100$, 1980. takođe za 100 $ i 1981. za 50 $/t. Tako su u prvih osam godina cene povećane 35 puta. Porast se neće zaustaviti, naprotiv, to će biti početak velike pljačke stoljeća.
Taj nerazuman, drzak rast cena, nastavlja se; u 2008. narašće na 1050 $/t, 105 puta su veće od cene u 1973. godini. Te abnormalne, za ogroman broj zemalja nepodnošljive cene, neplanirano, iznenada su izazvale haos na tržištu roba i kapitala, jer su se mnoge zemlje: Španija, Irska, Grčka… zadužile do iznemoglosti, najviše zbog nafte.
* * *
2. Izbijanjem krize, magnati su samo promenili metod i nastavili pljačku.
Da bi izbjegli nepoželjne proteste i nemire zbog iznenada stvorenog kriznog stanja u 2008., proglasili su „svetsku ekonomsku krizu“, snizili cene na oko 650 $/t, (oko 40%) i bogate zemlje bespovratno su dotirale pojedinim privatnim bankama i korporacijama, oko pet hiljada milijardi $ od svojih poreskih obaveznika.
Preplašeni od pretećih posledica, prećutno, tiho i, dalje podržani od većine, razvijenih zemalja potkupljuju i angažuju sredstva informisanja, da usmere svetsko javno mijenje na banalne priče o sporednim ekonomskim pitanjima, na sportske igre, kulturne priredbe, koncerte i druge zabavne manifestacije, kojima su odvratili pažnju naroda od pljačke sa naftom. Snižene cene privremeno stavljaju u mirovanje i tiho i podlo nastavljaju pljačku, u iznosu većem od prosječnih cijena (oko 500$/t) koje su primjenjivane 35 godina.
Na početku su lansirali vest da će nova ekonomska kriza trajati par mjeseci, pa godinu–dve, zatim četiri–pet, a od nedavno, da će remetiti proizvodnju roba i tokove kapitala, posebno u industriji, više desetina godina.
Mnogi ljudi koji se bave politikom, pravom, ekonomijom, tehnologijom… već šestu godinu, u međusobnom dijalogu, čim spomenu zaduženost zemalja, nezaposlenost i likvidaciju proizvodnih korporacija i banaka, sa strahom izgovaraju reči „ekonomska kriza“. Malobrojni znaju prave uzroke ove krize.
Niko ne raspravlja o „teškom prolaznom stanju“ u kapitalističkoj privredi, karakterističnom za sve dosadašnje krize i recesije, što je njima dobro došlo da nastave pljačku po izrekama „daj šta daš“, ili „bolje išta nego ništa“. Njima je važno da pljačka, makar i okrnjena, sa sniženim cenama, potraje što duže, jer su cene nakon 2008. godine, ponovo povećane za oko 42 % u odnosu na prosječno ostvarene u proteklih 35 godina.
* * *
3. Kako su zaduživane zemlje u vremenu pljačke?
U svetu je (1973.-2008.) potrošeno oko 144 000 miliona tona nafte. Po prosečnoj ceni od 500 $/t, ta količina bi koštala oko 72 000 milijardi $. Po ceni koja je važila na početku 1979. godine, (100 $) koštala bi samo 14 400 milijardi $. Razlika je 57 600 milijardi u njihovu korist.
Ni jednom drugom proizvodu, koji se masovno troši, kao životne namirnice – npr. riža, pšenica, kukuruz, krompir… ni približno nije porasla cena kao nafti. Na početku krize, po sadašnjem kursu, za 1 kg. nafte moglo se kupiti oko 450 grama pšenice. Po sadašnjoj ceni oko 715 $/t može se kupiti oko 3.5 kg pšenice. Po njihovoj zamišljenoj najvišoj ceni od 1150 $/t, za kg nafte, moglo bi se kupiti 5,25 kg pšenice, što je dokaz da su se zemlje najviše zaduživale zbog nafte. Do 2010. zaduženost zemalja je narasla na oko 50 000 milijardi $.
Ako se tome zlu ne stane na put i pljačka se nastavi u većem iznosu od ostvarene do 2008. godine, biće još gore. Kada bi povećali najveće cene još za 100 $, u narednih 35 godina troškovi za potrošenu istu količinu nafte narasli bi od 72 000 na 151 000 milijardi $, ili 79 hiljada više nego u zadnjih 35 godina. Sve zemlje male i srednje veličine koje nemaju izvore nafte, otišle bi u stečaj. To je veoma opasna igra magnata sa suverenitetom država. Zato se ta pljačka, u interesu ogromnog broja zemalja, mora zaustaviti i onemogućiti.
Oni su u štampi nekoliko dana posle napada na Libiju, kao probni balon objavili anonsu, da će se konačna cena nafte zaustaviti na 1150 $/t, što je 100 $ više od cene, kratko primenjene u 2008. godini, zbog koje je izbila kriza. Ako se to dogodi, troškovi nafte u narednih 35 godina narasli bi na 165 600 milijardi $, ili 93 000 milijardi više od ostvarenih (72 000) u proteklih 35 godina.
Do sada, da li zbog straha od odmazde, ni jedne novine, radio i TV nisu reagirale na tu anonsu, i ako bi sa tim cenama u narednih 35 godina dugovi zemalja, od 50, narasli na oko 116 hiljada milijardi. Koja bi zemlja ostatka sveta, bez vlastitih izvora nafte, mogla vratiti takve dugove? Nijedna, sve bi morale bankrotirati.
To je suludi cilj magnata, da opljačkanim kapitalom kupuju u privatno vlasništvo teritoriju jedne po jedne države. Tako bi državljani u zemljama bez državnog suvereniteta postali moderno roblje, a svet bi se povratio u nekakav novi robovlasnički društveni poredak.
* * *
4. Pored nafte koja je osnovni uzrok krize, postoji i automatizacija, robotizacija i informatika, (racionalizacija tehnologije), posebno u industriji, koje stvaraju armiju nezaposlenih, hiperprodukciju roba i kapitala i smanjenu kupovnu moć građana, što je i do sada stvaralo „prolazna teška stanja“ u svim kapitalističkim krizama i recesijama.
Taj uzrok odvija se spontano sa unapređenjem tehnologije, on se odvija paralelno sa naftnom pljačkom i postao je drugi značajan i opasan uzrok ove krize, koju oni ne mogu ni zaustaviti ni izbjeći, zbog imperijalističke gramzljivosti i osnovne preokupacije kapitaliste-magnata, da u svakom poslu ostvari maksimalnu stopu profita a sve drugo je za njega sporedno. Taj uzrok neprestano raste, umnožava se i stvara hiperprodukciju osnovnih industrijskih proizvoda, a posebno proizvoda naoružanja, aviona, automobila, drugih drumskih vozila, bele tehnike… što se takođe odvija neplanski, neovisno od njihove volje.
Zbog grabeži za profitom, masovno se otpušta radna snaga, povećava broj nezaposlenih. To istovremeno povećava armiju modernih proletera, koji nemaju nikakvih sredstava za život i oni su u biti moderno roblje što je u industrijski razvijenoj proizvodnji suludo i neprihvatljivo zdravom razumu.
Umesto da za manji obujam proizvodnje ostvarene novom tehnologijom ostave u procesu tzv. višak radnika, da rade u više smena, sa manjim brojem dnevnih sati rada, kapitalisti nemilosrdno prisvajaju povećani ekstra i super profit stvoren novom tehnologijom, i stalno otpuštaju radnu snagu. Tako se problem nezaposlenosti prebacuje iz ekonomije u socijalnu sferu, na milost i nemilost političkog establišmenta u državi. Ovaj se menja, četverogodišnjim mandatom i postaje sve manje moćan da se odupre snazi novca pa „gleda svoja lična posla“ i počinje sa grabežom za lično bogaćenje. Tako u suštini provodi politiku magnata.
Jasno je da vlast, npr. u Grčkoj, Španiji, Srbiji… nije u stanju da rešava takve probleme nezaposlenih, prihvaća liniju manjeg otpora, produžava radni vek, životnu dob za stjecanje penzija, što će takođe, suprotno normalnom, uvećavati armiju nezaposlenih i nezadovoljnih. Sve će se to brzo vratiti kao bumerang, kada nezaposlenost naraste „nebu pod oblake“ kao što su narasle cene nafte u 2008.
Vodeće zapadne zemlje uporno pokušavaju sakriti od javnosti ta dva osnovna uzroka ekonomske krize, koji nastaju naftnom pljačkom i racionalizacijom tehnologije? Oni tako zavaravaju javnost, i već šestu godinu, od 2008. pričaju bezazlene priče, po jednoj da će kriza biti „brzo“ zaustavljena, po drugoj da će trajati desetine godina. Zbunjena javnost postaje nemoćna da bilo šta rešava i tako im omogućava da i dalje nesmetano produže pljačkanje u većem obujmu od ostvarenog proseka pljačke u proteklih 40 godina.
Ako se ta dva procesa brzo ne zaustave, putovanje u propast se stalno povećava. Dokle će to potrajati? Još uvijek ne zna ni Bog ni Vrag. Zato bi u interesu svih ljudi na zemaljskoj kugli, „đavole“ koji su takvo stanje stvorili trebalo brzo likvidirati, ukloniti iz tih procesa i potpuno onemogućiti njihovo delovanje.
* * *
5. Po stepenu bogaćenja i osiromašenja postoje tri grupe zemalja, u prvu grupu spadaju Saudijska Arabija, Kuvajt, Rusija… koje sopstvenom proizvodnjom podmiruju svoje potrebe a višak izvoze; u drugoj grupi su – SAD, Rumunija i druge koje dio potreba podmiruju sopstvenom proizvodnjom a ostatak uvoze, dok treća (najveća) grupa zemalja nema svoju proizvodnju i sve potrebe uvozi. One su osuđene na propast.
SAD su u 2010. potrošile 990 miliona tona nafte. Jednu polovinu proizveli su sami, a drugu su uvezle njihove multinacionalne kompanije iz drugih zemalja, po davno ugovorenim, nižim cenama. One su dugo mahale barjakom sa najvećim dugom, od 15 000 milijardi ili 30% ukupnog svetskog duga.
U suštini, najveći deo njihovog ukupnog duga po osnovu uvoza nafte je fiktivan, jer je na aktivnoj strani budžeta SAD pokriven prihodom: za jednu polovinu troškova njihovih naftnih kompanija, a za drugi deo prihodom od nafte koje su ostvarile njihove multinacionalne kompanije prodajom tuđe nafte. To Amerika i njoj slične zemlje nikad nisu otvoreno priznale. Lako je tako dugovati. Šta o tome mogu reći Španija, Italija, Irska, Portugal, Grčka, i brojne druge zemlje…
R E Z I M E
Ovako izgleda crna matematika pljačke stoljeća koja, snagom novca-kapitala, ima ogromnu rušilačku moć. Ova kriza se ne može zaustaviti po receptu „majstora za prevare i pljačke“, koji su do sada izbegavali i prilagođavali negativne uticaje koji izazivaju krizna stanja.
Dok se ne stvori novi, pravedniji svijetski poredak, u kome bi se planski upravljalo resursima a ne snagom novca, što čovečanstvu nudi nauka, ali bez novca kao najvećeg zla. Nažalost ona je nemoćna da se odupre kapitalu. Dok se snaga politike ne stavi u službu čovečanstva i izvrši korenite promene, svet će se i dalje kretati po zamisli sadašnjih tvoraca globalizacije koja vodi u propast.
Do sada se od zapadnih državnika o tome izjasnio samo N. Sarkozi koji je jednom prilikom javno rekao „da se ova kriza ne može zaustaviti ako ne dođe do promene svetskog društvenog poretka“. Možda su ga zbog toga skinuli sa javne scene i, ako im situacija dozvoli, oni bi ga najradije čak proglasili ludim. Treba znati da je Francuska, od velikih razvijenih zemalja u energetskoj paukovoj mreži najviše pogođena, jer je oskudna sa skoro svim vrstama primarne energije posebno naftom.
ZAKLJUČAK
Preokret je moguć u UN ako se udruži politički establišment većine zemalja i odlukom UN stane na put suludoj globalizaciji. To bi omogućilo miran put u novi svetski društveni poredak sa planskom privredom, u kome bi se upravljalo resursima a ne ljudima. U protivnom, promena će sigurno relativno brzo doći, ali nasilnim putem, ratnim razaranjem i ubijanjem milijardi ljudi, kakvo još nije viđeno, jer će se sile reakcije sa nagomilanim sopstvenim oružjem (čak i nuklearnim) grčevito boriti da se održi status kvo.
Planska privreda je jedina alternativa trulom, izanđalom reakcionarnom, profašistički ofarbanom imperijalizmu, koji nije ni sličan već zaboravljenom „liberalnom, progresivnom kapitalizmu“. To je pokazao razvoj u Kini i radničko samoupravljanje u bivšoj SFR Jugoslaviji u zadnjih nekoliko desetina godina. Ova dva primera su kost u grlu imperijalističkim samozvanim vladarima sveta. Velika je sramota da politički establišment prezaduženih i nerazvijenih država o tome gorućem pitanju današnjice još uvek ćuti i ne mrda ni malim prstom.
U prirodi i društvu, (posebno u društvu), poznati su veliki osvajački pohodi za podarmljivanje sveta, nekih moćnih Kanova, Aleksandra Makedonskog, Julija Cezara, Napoleona, Hitlera… u kojima su moćne negativne sile reakcije ili zla, skoro nadvladale sile akcije ili dobra. Da se dogodilo suprotno, bila bi to propast sveta. Uvijek su na kraju pobedile sile akcije ili dobra, nadajmo se da će tako biti i sa ovom „ekonomskom krizom“.
Dorađeno u Beogradu, 2014.
Đuro Đuka Podunavac, dipl. oec. u penziji
Đuro Đuka Podunavac 